Film kao sredstvo: od reprezentacije do participacije

Tekst: Isidora Ilić | Ilustracije: KURS

Istorija. Ja.
Ja. Ti.
Srbija 2015.¹

U istorijskom trenutku globalne ekonomske krize i merâ štednje, svedoci smo različitih formi oduzimanja prava na rad, porasta siromaštva na periferiji, ali i formiranja različitih frontova radnika i potlačenih širom planete. Postavlja se pitanje kako umetnost može da podrži tu borbu, pod uslovom da je razumemo kao zajedničku. Jedan od načina osvešćivanja upravo je sâm čin postavljanja tog pitanja. Kada se pitanje formira s profesionalne pozicije onoga ko se bavi pokretnim slikama, nameće se i zahtev za kritičkim preispitivanjem profesionalnog polja delovanja i metoda, sopstvene pozicije i ciljeva. Analiza sopstvene pozicije zahteva svest o istorijskoj i društvenoj situaciji, ne radi utopijskog cilja (onoga što bismo želeli), već radi analize onoga što činimo i onoga što bismo mogli da učinimo.

IZLAZAK IZ FABRIKE

Praktično prvi film u istoriji filma, „Izlazak radnika iz fabrike“ Ogista i Luj-Žana Limijera iz 1895. godine, sadrži dva simbolička brisanja. Ove prve snimljene pokretne slike prikazuju radnike kako napuštaju radno mesto, izostavljaju da prikažu rad i time uspostavljaju problematičan odnos filma i radništva, filma i rada. Prikrivajući proizvodni proces, film ostaje veran sopstvenoj prirodi po kojoj postoji gotovo cela umetnost – i film kao završen produkt uvek briše u njega upisane tragove proizvodnog procesa.

Drugo brisanje dešava se u istorijskom toku prenošenja informacije. Pun naziv filma glasi „Izlazak radnika iz fabrike Limijer“. Ta fabrika jedna je konkretna fabrika i pripada upravo onima koji ovaj film snimaju 1895. Ti radnici rade za njih, i zahvaljujući višku tog rada ova dvojica industrijalaca mogu da se posvete snimanju filmova. Ova činjenica ne samo da postavlja pitanje reprezentacije i prava na reprezentaciju već u sam centar uvodi pitanje sredstava za proizvodnju. Nevidljivi proces proizvodnje filma uvek je kolektivni rad, i po pravilu zahteva mnogo novca. Na početku Godarovog i Gorinovog filma „Sve je u redu“, filma koji preispituje mogućnosti predstavljanja radničke borbe, na čekovima se ispisuju profesije koje učestvuju u pravljenju filma i određena suma kao nadoknada za rad.

Film učestvuje u reprodukciji vladajuće ideologije kapitalizma, kroz reprodukciju ne samo proizvodnih uslova već i proizvodnih snaga, tj. radne snage. Kao predstavljačka praksa koja imitira stvarnost, film učestvuje u konstituisanju subjektivnosti gledaoca, nudeći mu da zauzme ideološki determinisane pozicije. U Altiserovoj koncepciji ideologije, država putem ideoloških aparata (institucije religije, škole, kulture, porodice, sindikata) doziva (interpelira) subjekte da zauzmu uloge u reprodukciji ideološkog poretka. Individua se konstituiše u tom prepoznavanju.

Pokušaj filmske forme, čiju suštinu Ajzenštajn vidi u montaži, da „osvesti“ pojedinca završava u sličnoj reprodukciji, samo drugačije ideologije. Montažu, kao sudar dve slike, Ajzenštajn naziva dijalektičkim materijalizmom, a postupak prepoznaje u istorijskim događajima društvene i revolucionarne promene. Montaža izražava sâm proces mišljenja, tj. način formiranja misli u gledaocima. Montažni rez gledaoca šokira i tera ga da shvati sopstvenu društvenu poziciju. Montaža je sredstvo propagande, političke agitacije, a time i reprodukovanja ideologije.

ŠTA DA SE RADI?

Kako film, uzimajući u obzir uslove filmskog sistema (proizvodnja, distribucija, prikazivanje) te ograničenja filmskog jezika i aparata, može da podrži različite vidove otpora? Da li filmski subverzivni potencijal počiva u filmskom angažovanju da vizuelno i verbalno opiše neprikazivo i neizrecivo? Da li se to angažovanje završava prikazivanjem potisnutih društvenih problema, ili film time nešto i čini? Ono što danas u reprodukciji vladajuće ideologije kapitalizma ostaje nevidljivo jeste pitanje rada i radnika, ali na koji način film, s obzirom na specifičnosti i ograničenja samog medija, čini ovo pitanje vidljivim i je li taj čin uopšte dovoljan?

U dokumentarnom filmu² Želimira Žilnika „Crni film“ iz 1971. godine, autor okuplja beskućnike, čiji društveni status predstavlja krajnju posledicu oduzimanja prava na rad, i dovodi ih u svoju kuću. Iako se kao autor podvrgava istom tretmanu predstavnosti kao i likovi u njegovom filmu, Žilnik različitim narativnim sredstvima potcrtava distancu od „njih“. On preuzima ulogu „predstavnika“ u smislu da govori „umesto njih“, ne samo time što pokušava da reši „njihov“ problem već i time što taj pokušaj prikazuje u „svom“ filmu. Kada filmske trake ponestane, Žilnik iskreno priznaje da nije uspeo i da beskućnici treba da se raziđu. To da angažovanje traje samo koliko i rolne filma nagovešteno je još na početku: „Novi Sad, petak 29. januar 1971. godine. Sada je oko tri sata ujutru. Evo ovih šest ljudi našli smo da nemaju gde da spavaju noćas i u ovom dokumentarnom filmu pokušaćemo nekako da im nađemo smeštaj.“ Autor je svestan nemoćnosti filma da iskorači van svojih granica i interveniše u realnosti. Smeštaj se traži „u (dokumentarnom) filmu“, ali ne i „uz pomoć (dokumentarnog) filma“.

Beskućnici nisu politički subjekti, oni su nevidljivi i nemušti, i ne mogu da dođu do predsednika grada kako bi mu izneli svoj problem. Film uskače kao vrsta predstavnika, političkog čina „govora umesto“. Kao reprezentativna praksa, film u stvari dodatno podređuje – govoreći umesto nemuštih i prikazujući nevidljive, film ih dvostruko pojednostavljuje do nivoa objekta. U Godarovom i Gorinovom filmu radnici preuzimaju fabriku i za taoca uzimaju upravnika i predstavnika sindikata. Oni prekidaju problematični lanac reprezentacije i direktno se obraćaju novinarima. Reditelji se pitaju kako je u poretku kao što je film moguće predstaviti radničku borbu s njihove pozicije, pozicije intelektualca koja je uvek izvan. Moguć odgovor po njima jeste njeno kontekstualizovanje i smeštanje u širi društveno-ekonomsko-istorijski odnos.

BORBENA KLASA³

Kada su 2000. godine, u procesu srpske tranzicije od socijalističkog ka kapitalističkom društvu, fabrike privatizacijom gurnute u stečaj, a radnicima oduzeta radna mesta, radnici zrenjaninske Jugoremedije nisu potražili predstavnika. Odlučili su da se pobrinu za sebe i svoje pitanje i participiraju u svim vidovima političkog govora koji im je bio na raspolaganju. Vođeni tezom „Ništa o nama bez nas samih“, progovorili su o svojim problemima u različitim formatima. Jedan od njih bio je i film.⁴Preimenovanje radnika u filmaša koji kritičarski pristupa pitanjima predstavljačkih strategija, uči filmski zanat i uzima sebe za subjekt i objekt svog delovanja jeste afirmativan postupak, ali prati ga nekritično preuzimanje dominantno filmskih proizvodnih odnosa. Filmovi nose individualni pečat, a dojučerašnji radnik upisuje se kao autor u sistem proizvodnih odnosa, tvrdeći time vlasništvo nad filmskim proizvodom. Filmovi ne predstavljaju tragove kolektivnih odluka i elemente proizvodnog procesa. Distribuirani u sistemu umetnosti (filma), kao što su festivali, možda i postižu veću vidljivost, ali pitanje učinka ostaje nejasno. Ako je 60-ih i bilo revolucionarno dati radniku film kako bi ponudio „novo viđenje“, danas se moramo zapitati nije li i to viđenje, budući da je taj subjekt već ideološki determinisan, kako kaže Altiser, samo još jedna reprodukcija ideologije.

TREĆI PUT

I pitanje reprezentacije i pitanje partcipacije podjedanko su problematični u simboličkom poretku jer je on ideološki determinisan. Svaki pokušaj subverzije biva rekuperisan ili onemogućen. Pitanje podrške društvenim borbama ne bi trebalo da se zasniva na reprodukciji već viđenih strategija unutar sistema, bilo da se tiču novih sadržaja u staroj formi ili novih formi po sebi ili drugih subjekata. Emancipacija je jedina revolucionarna strategija, a film, baš kao i druge umetnosti, u sebi nosi emancipatorski potencijal ukorenjen u činu proizvođenja subjektivnosti. Prevazići slabosti medija zasnovanog na manipulaciji i ideološkoj reprodukciji subjektivnih pozicija i iskoristiti ga kao otvoreno sredstvo emancipacije značilo bi subverzivnost sada potražiti u konstruktivnim ali često zanemarenim elementima filma. Jedan je u proizvodnom a drugi u prikazivačkom, momentu pre samog začetka filma i u onom nakon završetka filma, tačnije u kolektivnom radu na proizvođenju filma i kolektivnom gledanju kao proizvođenju novog (kolektivnog) subjekta. Kolektivno pravljenje filma zahteva dijalog i egalitarne procedure odlučivanja, a filmska projekcija okuplja protagoniste procesa o kojima film svedoči. Film je u oba slučaja samo izgovor za dijalog i političko artikulisanje subjekata koji se konstituišu u kolektivnom činu govora i odlučivanja. Filmsko stvaranje i delovanje jeste (na)čin učenja: pre njegovog početka i nakog njegovog završetka on se otvara prema različitim potencijalima novog subjekta.

I na kraju, ako se neko i pita zašto film a ne neki drugi oblik umetničke komunikacije, parafraziraću autore gerilskog (trećeg) filma ‒ zato što je film naš front delovanja i zato što je rađanje drugačijeg oblika filma, kontekstualizovanog u ovom istorijskom trenutku i koji taj trenutak preispituje svim raspoloživim sredstvima, za mene najvažniji umetnički događaj našeg doba.

Vreme delovanja je prošlo, vreme promišljanja upravo je počelo.⁵

Zidne novine, broj 7, sa naslovom “Film kao sredstvo: od reprezentacije do participacije” su objavljene u štampanom izdanju u aprilu 2015. godine u tiražu od 300 primeraka. Izgled novina u pdf. formatu možete preuzeti na linku.

Zidne novine su podržane sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. i budžeta Grada Beograda – Sekretarijata za kulturu. Realizacija ovog broja je pomognuta kroz projekat Artyčok.TV – Close up: Crative Tool for New Criticism, finisiran od strane Evropske komisije za kulturu, kroz program Kultura 2007-2013

Reference
Altiser, Luj – Ideologija i državni ideološki aparat, Karpos, 2009.
Spivak, Gajatri Čakravorti, „Mogu li podređeni da govore“, Polja, vol. 56, br.468,
Jean-Luc Comolli and Jean Narboni – Cinema/ Ideology/ Criticism, u: Film Theory and Criticism, Oxford University Press, New York, 2004.
Fernando Solans i Octavio Getino – Prema trećem filmu; u: Up&Undergraund, proljeće 2010, Zagreb

Filmovi
„Crni film“ (1971), 14 min, 16mm (transfer na 35 mm), crno-beli, SFRJ | režija: Želimir Žilnik, snimatelj: Karpo Aćimović Godina, montaža: Kaća Stefanović
„Sve je u redu“ („Tout va bien”, 1972), 35 mm, boja, Francuska, Italija | režija: Žan-Lik Godar i Žan-Pjer Gorin, snimatelj: Armand Marco, montaža: Claudine Merlin, Kenout Peltier
„Radničko samoupravljanje“ (2011), DVD, Srbija, 33′ | režija: Branislav Markuš
„Pruga od Švajcarske do Srbije“ (2011), DVD, Srbija, 10’ | režija: Branislav Markuš
„Od radnika od čobana“ (2013), DVD, Srbija, 17’ | režija: Branislav Markuš